Vezom da ti kažem…

Vez… Najveći izazov za mene, kao vezilju, desio se ovog proleća. Milena Đurica, likovni urednik programa u Manakovoj kući u Beogradu, pozvala me je da deci iz vrtića, kao i učenicima nižih razreda osnovnih škola, volonterski, održim niz edukatovnih radionica o vezu, kao i nanošenju ornamenata za vez na platno – trukovanju. Moram da priznam da sam se, kao žena iz „provincije”, sa severa Banata, čak i veoma uplašila od rizika da neću uspeti, da za ove drevne veštine ručnog rada, zainteresujem generacije koje odrastaju uz elektronske slike, i to u srcu prestonice. Međutim, ispostavilo se da su jednočasovne radionice premalo vremena za odgovore na silnu znatiželju mališana o tome – kako omiljenu majicu, šeširić ili torbicu mogu da ukrase vezom.

Sa skoro tri stotine predškolaca i osnovaca družila sam se nedelju dana. Susrete sa malim Beograđanima počinjala sam kratkom pričom o istoriji veza. Pokazivala sam im fotografije najstarijih sačuvanih srpskih vezova, najlepših uzoraka narodnog i gradskog veza, kao i svoje radove. Govorila sam im o tome da su sve srpske srednjovekovne princeze morale da nauče da vezu, ali i da siromašne devojke nisu mogle da se udaju dok sebi ne izvezu košulju za venčanje. Pričala sam im da je moja baba, koja me je i naučila da vezem, u školi imala časove o ručnom radu. Posebno sam isticala da, kada vezemo, ne stvaramo samo nešto lepo i korisno, nego i razvijamo svoje vrline, kao što su marljivost, urednost, preciznost, sigurnost, samostalnost.

Kako je vez naša veza sa tradicijom pogledajte OVDE.

Da sam u uvodnom delu radionice napravila veliki grešku, jer sam ovom pričom, nesvesno, vez svrstala u ženski ručni rad ukazao mi je osmogodišnji dečak. On je ispričao kako je od bake naučio – kako se na platno, uz pomoć indigo papira, prenosi crtež po kojem se veze, ali i osnovne vezilačke tehnike. Na pitanje gospođe Milene Đurice, iz Manakove kuće, o tome da li je razmišljao da postane modni dizajner odgovorio je potvrdno. Kada sam njemu i njegovim drugarima prikazala preslikavanje ornamenta koji želimo da vezemo – veoma starom tehnikom trukovanja, prišao mi je, stisnuo ruku i rekao: „Hvala što ste me ovom naučili!”.

vesti.rs

Posle ovih reči, sve je bilo mnogo lakše. Mali radioničari crtali su, potom, svoje ili kopirali moje uzorke za vez. Posle upoznavanja sa pripremom platna za vez, priborom za rad, važnosti dobrog osvetljenja i pravilnog sedenja, odnosno položaja tela pri vezenju, deci sam pokazivala osnovne bodove. I devojčice i dečaci, koji su to želeli, naučili su, vrlo brzo, najjednostavnije: bod za iglu, ispisaru, ravan bod.

Nadam se da sam, svojim pričama o vezu, podstakla barem nekoliko mališana da, na ovaj način, razvijaju svoju maštu i kreativnost, i postanu mladi stvaraoci. Radionice u Manakovoj kući meni su, lično, pokazale da i među našim najmlađima, koji stasavaju uz računare i mobilne telefone, itekako ima dece koja će, jednog dana, koristeći, između ostalog, i prastare veštine veza, kao dizajneri enterijera, modni kreatori, ili u okviru umetničkog zanatstva, ulepšati život i sebi i drugima.

Na kraju, zahvaljujem Manakovoj kući, koja je u sastavu Etnografskog muzeja, ustanove kulture od nacionalnog značaja, što mi je pružila mogućnost da prenesem svoje znanje i umeće na nove generacije.

Smiljka Bulatović, vezilja i trukerka iz Kikinde

You like this post? Share it with your friends